Долазимо у орбиту.

Свемир је удаљен само око 100 километара, што је ближе него што многи људи путују. Доћи тамо је лако: сонде ракете то раде са неколико минута лета и падају право назад. Останак тамо је тежак део. Да би се задржала, потребна је бочна брзина од око 7,8 km/s, а готово све гориво ракете се троши на то.

За њено завршавање потребно је неколико минута. Уколико се гориво брзо испарава, то је већа количина горива.

Погледај.

Лансирање има четири дела:

1. Право нагоре На неколико секунди, да би се расчистио торањ и најгушћи ваздух.
2. Гравитацијски заокрет. Мали нагиб, пар степени и гравитација чини остало: пут се сам савија док мотори погађају дуж њега. Не постоји ни један авион који би могао да се подигне у ваздух без помоћи ракета.
3. Сцена. После око два и по минута, прва фаза је празна и пада. The upper stage, much lighter, keeps pushing.
4. Лети скоро равно, градећи бочну брзину док не достигне орбиталну брзину. Мотор је угашен. Свемирска летелица је у орбити око Земље, обилази је сваких 88 минута или тако нешто.

Покретање ка истоку помаже: Земљин сопствени ротациони момент даје слободну брзину од 0,465 km/s на екватору. Због тога је већина лансирних места окренута ка океану на истоку.

Разумем.

У горњој симулацији, возило потроши око 9,3 км/с “делта-в” (укупна промена брзине његови мотори могу обезбедити) да би се достигла брзина од 7,8 км/с на 200 километара. Разлика је у томе што губитак гравитације: док ракета још увек делимично указује нагоре, део њеног потиска је само држи против гравитације уместо да је убрзава.

Праве ракете такође боре против ваздушног отпора и губе неке од својих ефикасности управљања. Уобичајени буџет за ниску Земљину орбиту је 9,3 до 10 км/с, који се поклапа.

Момент у симулацији	Време	Надморска висина	Брзина
Први степен мотора је одсечен.	око 2 мин. и 24 с	око 90 км	око 3,0 км/ с
Други степен је у орбити.	око 7 мин. и 37 с.	око 200 км	7,8 км/с

Први степен, који се одваја при брзини од 3 km/s, је превише спор за орбиту и падне назад (Фалкон 9 погонске ракете се онда управљају назад на земљу).

Господару.

Горња фаза у овом моделу користи једноставан закон водича затворене петље. У сваком тренутку бира угао нагиб θ тако да вертикално убрзање исправља висину и брзину успона:

a_T sin θ = μ/r² − v_h²/r + k₁(r_target − r) − k₂·v_r

Прва два термина су гравитација минус „центрифугално“ олакшавање хоризонталне брзине. Како v_h приближава кружну брзину √(μ/r), та два се поништавају и фаза показује раван. Права возила користе више рафинисане шеме (на пример, режим итеративног вођења из доба Апола или експлицитно вођење на спејс-шатлу) које минимизирају погонско гориво, али принцип је исти.

Уметање у орбиту се завршава са нулом вертикалне брзине тачно на висини циља, и хоризонталном брзином једнаком √(μ/r). Ако се не уради ништа од тога, орбита ће бити елипса са најнижом тачком можда унутар атмосфере.